Kao i svako jutro pre tog pripremila sam se za posao, stavila slušalice, pustila muziku i sela na bicikl. Uživala sam u predivnim planinskim prizorima, muzici i vetru koji se suprotstavljao velikoj brzini kojom sam se spuštala niz “Stanley Ave”. Uletela sam u krivinu i na široki put kojim su mnogobrojni turisti prolazili u svojim džinovskim, tipično američkim automobilima. U tom momentu na “shuffle” se pustila pesma Teške boje grupe Majke. Suze su mi naprasno krenule niz lice, dok ih je vetar raznosio. Osećala sam se bačenom u preteći, nepoznati svet. Katarzično sam jecala i pevala dok sam se spuštala ka centru Estesa. Nakon te pesme osetila sam veliko olakšanje. To je bilo moje iskustvo, neka moja težina i bol koje sam prigrlila i koji su mi podarili novu sferu doživljaja. Najednom sam shvatila da je moj boravak ovde prolazan, kao i sve uostalom, i da mi to ujedno pruža slobodu da živim i uživam tu gde jesam. Kada sam ušetala u restoran u kom sam radila osetila sam se novom.
Nedugo nakon toga setila sam se jednog događaja par godina ranije. Ortak i ja smo otišli u KST. Prolazili smo kroz klub u potrazi za atmosferom koja će odgovarati našem raspoloženju. U jednoj manjoj prostoriji svirala je ova pesma. Ljudi su na sav glas pevali: “Uuuu teške boje, njima ja sam obojen!” U tom periodu intenzivno sam se bavila filozofijom, te sam se glasno obratila ortaku: “Kako boje mogu da budu teške?! Boje prosto jesu! Ljudi su ti koji im pripisuju karakteristike!” Nije mi se dopala poruka te pesme. Težila sam da odvojim subjektivno od objektivnog, mada sam Univerzumu i stvarnosti pripisivala pozitivne kvalitete, i u retrospektivi shvatam da se verovatno ne bih bunila da su boje bile, recimo, lepe. Zapravo sam se borila protiv negativnih emocija i misaonih šablona u sebi i drugima.
Godinama kasnije draga mi je ova pesma, mada ne stvara tako snažan naboj. Postala mi je podsetnik na različite perspektive i reakcije, i to kako ih jedna ista stvar može izazvati čak i u istoj osobi. U joga filozofiji kaže se da se unutar svakog od nas, krije bol i tenzija, čiji intenzitet varira i koja se može ispoljavati ili ne. Za nas su ovde važne 2 vrste tenzija (kleša) koje se u Joga sutrama pominju – a to su vezanost za želje, za ono što nam donosi zadovoljstvo (raga), i odbojnost prema neprijatnim stvarima u životu (dveša). Istočnjačka filozofija je poznata po tome da želje doživljava korenom nesreće.
Svi mi sa sobom nosimo spisak stvari koje volimo i koje ne volimo. Čini se da što je čovek stariji to spisak onoga što ne voli postaje veći, dok se ovaj drugi smanjuje. Postepeno gradimo kavez oko sebe koji nas zatvara za život i njegovo bogatstvo. Često se ne upuštamo u iskustva iz straha da će nam ona doneti patnju ili neudobnost. Put joge nas uči da prihvatamo i dobre i loše događaje u životu kao plimu i oseku, bez vezivanja. To ne znači da nemamo želje, niti da nestaje tuga, već da one prestaju da nas kontrolišu. Dolazimo u stanje kada možemo da sagledamo situaciju svesno, i time dobijamo mogućnost da reagujemo u skladu, te izbegnemo greške.
Pošto se u joga filozofiji dveša smatra moćnijom od rage (što ima smisla razumevajući da je beg od neprijatnosti neophodan za evoluciju čoveka i civilizacije) jogiji prvo rade na smirivanju dveše. Težimo da prihvatimo patnju kao sastavni deo života, i da ne očajavamo kada nas ona zadesi. Ono što je meni uvek pomagalo u takvim situacijama jeste da u sebi, svom ponašanju i razmišljanju, pronađem uzrok patnje. Koja se pouka krije iza ove situacije? Verujem da čitav naš život ima smisla, i da je sve povezano. Tako su i raga i dveša povezane, i slabljenje dveše umanjuje intenzitet rage. Otvaramo prostor za punoću života, za sve njegove boje.
Reference:
1. Predavanja Dragana Lončara u Vidya Yoga školi za joga instruktore.
2. Desikačar. 2015. “Srce joge: Razvoj lične prakse“. Babun, Beograd.