Moć rituala ne promiče proučavaocima kulture ljudskog roda. Sve kulture, svi narodi i sva društva su ih imali u raznim formama. Čak i u današnjem, sekularnom društvu, naoko udaljenom od svetog i obavijenom raciom i naučnim cinizmom, postoje mnogi rituali. Tu su na primer venčanje, osamnaesti rođendan, mature i diplomiranja, cepanje majice muškarcu pri rođenju deteta, sahrane… Rituali imaju cilj da dovedu osobu, ili osobe u jedno novo stanje svesti. U antropologiji se zovu obredima prelaza iz starog, poznatog modusa operandi, u željeni, prilagođen drugačijim okolnostima. Oni prizivaju naredni stupanj zrelosti, obeležavaju put jednog čoveka. Jer, prema mom tumačenju, čoveka odlikuje sposobnost za stalnim rastom. Ta kreativnost (ali i mogućnost re-kreiranja samog sebe) je spona između čoveka i boga.
Osvrt na prošlost rituala
Moja premisa, mada, priznajem, teško dokaziva, je da je život čoveka u prošlosti bio duboko prožet i okružen misterijama, i kao takav mnogo više ritualan. Ljudi su se plašili mraka, oluje, šume, poznatih i nepoznatih zveri, predskazanja i prikaza, bogova i životnih pragova. Prag kao takav u mnogim kulturama imao je posebno mesto, pa su se oko njega razni običaji formirali. Znamo da se kod Srba, a i kod drugih naroda, nevesta prenosi preko praga. Smatra se da i razni duhovi tu obitavaju, i mnoge magijske prakse koriste se prevashodno kao zaštita za ukućane. Čak su se i neke žrtve prinosile ovom mestu. Prag je simbolička granica, liminalnost, da upotrebim termin antropologa Arnolda van Genepa, i kao takav predstavlja opasnost. Zato su svi granični trenuci zaodenuti tabuima i ritualima. To su sve, zapravo, magijske ali i psihološke prakse kojima čovek pokušava da uzme svoju sudbinu u svoje ruke, da stekne nadmoć ili da preovlada nad nepoznatim. Umesto da se baci u ambis nespreman, a sve što je nepoznato je jedna vrsta ambisa, on uči da leti.
Zašto smatram da je čovek u prošlosti bio na neki način obdaren ritualom, u poređenju sa današnjim? Zato što je zbog misterije i veće nepredvidljivosti samog života bio otvorenijeg uma, otvoren za moć rituala. Gotovo sve duhovne tradicije (osim, po mojim dosadašnjim istraživanjima, gjana joge) traže od iniciranog da slepo veruje. Zato je, u osnovi, ego ono sa čim se religije i duhovni pravci bore. Treba ostaviti po strani to malo, i ograničeno ja, koje misli da zna sve, i otvoriti se za novo iskustvo koje ga prevazilazi. A to nije lako. Posebno ne odraslom čoveku koji je već stekao i isklesao navike u gledanju na stvari i reakcijama. Strah od nepoznatog je duboko ukorenjen u svakome od nas.
A kada su ljudi spremni za korenite promene? Najpre kada ih život slomi, kada su suočeni sa opasnošću, tugom, nepravdom, kada se osećaju odbačeno, kada dožive poraz i kada se osećaju kao da ih stari put ne vodi nikuda, kada su izgubljeni. Predvidljivi život je tiha smrt, staza duhovne učmalosti. Intenzivan, uzbuđujuć i produktivan život donosi živost na svim poljima. Zato, smatram da su ljudi u starim vremenima imali prednost, jer ritual je tamo bio kolektivna stvar, a ne običaj i formalnost. Današnji čovek bi se smejao ili zevao, a to čini sam ritual promašenim. Da bi ritual bio plodotvoran, moramo da se uživimo.
Zamisli sada recimo ritual jednog afričkog plemena. Domoroci nose ogromne, pomalo zastrašujuće maske od drveta, koje sakrivaju njihov identitet, okupe se oko vatre gde bubnjaju, pevaju i ritmično plešu do iznemoglosti. Hoćeš da uradimo to? Znam, bilo bi te sramota, ili bi izgubio interesovanje i seo nakon pola sata. Ali njih vodi njihov šaman i oni to čine za dobrobit plemena i zemlje koja ih hrani, možda za zdravlje nekog od njihovih pripadnika ili stoke. I zapravo, ova praksa ritmičnog zvuka i neprestanog plesa izaziva u umu stanje transa, što je naknadno naučno dokazano i definisano kao stanje alfa i teta moždanih talasa, isto ono koje se javlja u meditaciji. Izgleda da su znali svašta što mi, moderni ljudi ne znamo.
Razumevanje ritual
Mnoga verovanja starih ljudi nama su besmislena i smešna. Postoje brojna sujeverja i bapske priče u kojima je teško pronaći logiku. Dodala bih i ovde da ja ne smatram da su sekularizam i prosvetiteljstvo kao takvi loši. Ja bih prva bila spaljena na lomači da se čovečanstvo nije udaljilo od gušenja i tlačenja od strane moćnika, monarha, sveštenika i samoproklanovanih božijih izaslanika, kom god bogu se klanjali. Smatram velikim darom ove epohe slobodu misli (mada je i ovo podložno diskusiji), i sumnje u dotad neprikosnovene svetonazore. Mračno doba završilo se zorom razuma. Baš zato smatram da je mudro, umesto rušenja i ismevanja svega starog, rasvetljavanje onog što je u svemu tome smisleno.
Kao diplomirani etnolog-antropolog i praktičar duhovnih disciplina, smatram da je ritual kao takav moćna praksa. Pored neurološkog konteksta rituala, osvrnula bih se i na psihološki, društveni i magijski. Već sam se dotakla toga, ali hajde da zađemo malo dublje. Nadam se da me pratiš, jer u eri brzine i mnoštva informacija svi imaju tzv. ADHD. Naime, ritual je priprema. To je na neki način podražajno, simbolično kreiranje novog, spretnijeg i istinskijeg ja. Iako im je namena razna, pa samim tim i forma, suština je ta – otelotvoriti ono što je do tada bilo na planu imaginacije. Kroz ritual i katarzu koju on donosi mi emotivno i intelektualno, a ja bih rekla i telesno, na svakom nivou u svoje biće implantiramo ideju, esenciju naše želje i našeg dubokog stremljenja. To je duboka psihološka transformacija, nešto što se često ni kroz godine psihoterapije ne dogodi. Stanje alfa i teta moždanih talasa je po Džoe Dispenzi prijemčivo za to. Ne iznenađuje jer, kako on objašnjava, to je stanje kada je povezanost moždanih centara na svom vrhuncu, što znači da je protok informacija kroz sinapse ogroman, i da time sežemo u brojna naša iskustva i saznajemo duboke pouke koje su nam, na nekom nivou, do tada izmicale jer ih nismo celovito sagledali i istinski doživeli.
Što se društvenog konteksta tiče, rituali su najčešće imali i ulogu društvene kohezije. Npr. pripadnik društva se inicira u jednu novu ulogu unutar njega. Možda zvuči paradoksalno, ali to je ujedno i njegov preobražaj i pronalazak višeg stadijuma autentičnosti, jer svako od nas nosi određene darove, i jedino ih kroz interakciju sa svetom razvija. Samo kroz davanje dobijamo. U nekim, malo očiglednijim primerima, poput svetkovanja nacionalnih praznika, ljudi se zapravo proklamuju pripadnicima tog društva. Ili za slave – izjašnjavaju se hrišćanima, druže se, zajedno piju vino iz iste čaše i isto žito. Isusova krv i telo koju konzumiramo zajedno, zapravo označavaju njegovu esenciju u svima nama. Dakle, svi smo jedno. Ovo je duboka tema kojom ću se baviti drugom prilikom.
U njuzleteru (klikni da te stavim na listu) sam spominjala profesora Ruperta Tila koga sam slušala na predavanju na Ozori, i njegovu tvrdnju da su muzika i ples u ritualima Stounhendža imali kohezivnu funkciju. On objašnjava da se uz pomoć toga povezujemo, zahvaljujući vibracijama koje usklađuju naše otkucaje srca, ritam daha, moždane talase. Zaista doživljavamo jedinstvo, zahvaljujući čemu se razvija razumevanje, empatija, saradnja i ljubav.
Magijski kontekst rituala bazira se na nečemu što antropolozi zovu imitativnom magijom. Mi imitiramo ono što želimo da se obistini, na ovaj ili onaj način. U sledećim redovima saznaćeš kako da napraviš svoj ritual zasnovan na ovim principima.
Kako da napraviš svoj ritual?
Prvo pitanje je šta to želiš da imitiraš? Šta želiš da iskreiraš, čega želiš da se oslobodiš, šta želiš da prigrliš u svoje postojanje? Dakle, svaki magijski čin ima cilj. Suština magije je da imaš moć, a to može biti i ritualna moć ili moć da obistiniš svoje želje. Naravno, pitanje je i da li su tvoje želje vredne obistinjavanja, ili potiču iz tvog malog JA. Zato, prvo kontempliraj nad time, i pazi šta želiš – možda ti se ostvari.
Kad postaviš cilj, nije na odmet da ga zapišeš, i to u kratkoj, nedvosmislenoj i konciznoj formi. Neka rečenica ne izražava tvoju sumnju, strah, neka ne potiče iz manjka. Neka dolazi iz tog mesta tvog bića koje zna da je to za njega moguće, da je nadohvat ruke. Postoji hipoteza po kojoj su sve moguće verzije stvari, pa i nas samih, već negde, da živimo u multiverzumu. Prema tome, negde postoji ta tvoja željena verzija, i treba samo da se sa njom povežeš.
U većini rituala prvo postoji odvajanje od poznatog, ono što bi Van Genep nazvao separacijom. Uglavnom se u te svrhe koristi ritualno kupanje, preskakanje vatre, šišanje, oblačenje u posebnu nošnju… To je dakle neki oblik čišćenja. U kući to može biti i čišćenje ritualnog prostora, prilagođavanje atmosfere, i tuširanje/kupanje, recimo uz dodatak morske soli. Uz to, dok čistimo prostor ili sebe, možemo izgovarati šta čistimo, čega se oslobađamo, koji deo sebe i svog života puštamo da ode.
Sledeći korak je srž rituala. U zavisnosti od tvog cilja ga formiraš. Možeš da ga otplešeš, da se moliš ili čantuješ svoj cilj, da oslikaš, napišeš, vizualizuješ. U većini filmova veštice npr. u glas izgovaraju određene reči, i to uvek sa entuzijazmom. Ovo je ključ. Neka ti tvoja lična ekspresija bude vodič. Uživi se, doživi katarzu!
Nakon toga, ponesi to sa sobom i vrati se u svet. Možeš posložiti stvari koje si koristila u ritualu, kristale, sveće, simbole i šta god drugo, ali ostavi nešto od toga kod sebe, što će odgovarati tvojoj novoj verziji. Primeri iz antropologije za ovo su npr. menjanje frizure, stavljanje tetovaže, nanošenje ožiljaka, ili nošenje nakita. Naravno, možeš i samo poneti kristal u džepu, ili ostaviti neki crtež na svom telu, ili poneti te ideje, misli, emocije. I idi da odigraš svoju novu ulogu, da je inkorporiraš.
Ako i dalje nisi sigurna kako da napraviš svoj ritual, uvek možeš da pronađeš neki koji ti se dopada iz drugih kultura ili pozajmiš nečiji.
A ako želiš da budeš u stanju veće prijemčivosti za promenu sebe kroz rad na sebi, najbolji alat koji sam ja pronašla je joga. Pridruži mi se na časovima.
Izvori:
1. Dispenza, “Razvijte svoj mozak”.
2. https://drjoedispenza.com/dr-joes-blog/the-role-of-brainwaves-in-meditation-part-i