Antropologija religije
Intervju je obavljen aprila 2015. godine, u Beogradu.
Ispitivač: Mirta Urošević, EN 14/46
Ispitanik: A. M. (muški pol, 40 godina); propovednik Adventističke crkve
Ispitanik A. M. je propovednik Adventističke crkve u Beogradu. Ima četrdeset godina, a 1998. godine postao je pripadnik ove zajednice. Odrastao je u Beogradu. Njegovi roditelji su nominalni hrišćani pravoslavne vere i, kako kaže, uradiće sve što treba, ali nisu pobožni. U haotičnom vremenu rata i opšte anomije on, sa svojih petnaest-šesnaest godina, počinje da se interesuje za večito pitanje: šta je smisao života? U tom periodu živeo je kao i većina njegovih vršnjaka, izlazio je na mesta gde se mladi okupljaju u želji da oseti šta mu to život nudi. Vremenom, ovakav stil življenja ga je umorio, naterao da preispituje sebe i svoje postupke. Pitao se zašto postoji dobro i zlo u čoveku, zašto čovek umire, zašto često postupa suprotno od onoga šta mu racio nalaže… Kada su, kako kaže, svi ljudski resursi bili iscrpljeni, jedan čovek mu je doneo Bibliju.
Upustio se u izučavanje Biblije, i od tog momenta, sve što je u njegovom životu bilo smisleno, izgubilo je smisao. Poverovao je da Biblija nije obična knjiga i to je promenilo njegov život. Težnje su mu se izmenile. Odvojio se od društva sa kojim je, pre otkrića vrednosti Biblije, provodio vreme. „Vera u Boga menja odnos prema samome sebi.“, rekao je. Vera ga je nagonila da se drugačije ponaša prema svom telu, da vrednuje svoje biće. Uvideo je da čovek nije samo „zrno peska“. Osetio je da ga savest opterećuje kada čini neke stvari. Dopunjavanje i izmena njegovih stavova ga je odvojila od društva u periodu kada nije, u svom okruženju, pronašao istomišljenike i ovde uviđamo dezintegrativnu funkciju religije. Na pitanje zašto se nije priklonio pravoslavlju, s obzirom da se i ono bazira na Bibliji, a svakako da je zastupljenije na našim prostorima, rekao je da se praksa pravoslavne crkve u mnogome razlikuje od onoga što Biblija nalaže i da je za njega taj jaz bio nepremostiv. Sledeće što se događa jeste integracija. Ideologija u koju je on verovao približila ga je zajednici adventista, ali ujedno dodatno udaljila od većinskog društva.
Osamdeset procenata ljudi, kako kaže, reaguje sa odbojnošću kada čuju koje je veroispovesti. On to objašnjava medijskim uticajem kojim su oni deklarisani sektom, a sama ta reč u narodu stvara negativnu asocijaciju i povezuje se najčešće sa satanizmom. Tvrdi da ljudi u Srbiji nisu navikli na različitosti i da su puni predrasuda. Mlađi adventisti po pravilu prolaze kroz krize koje su posledica neodobravanja sredine. Oni su naučeni da ne psuju, da se ne tuku, ne konzumiraju supstance koje štete njihovom telu i sve ovo prouzrokuje pritisak od strane društva, koje pokušava da im nametne opšte prihvaćeni obrazac ponašanja. Kako kaže A. M., u većoj sredini, poput Beograda, gde zajednica adventista ima veći broj članova, svih uzrasta, pritisak društva uglavnom ne obeshrabruje njihove pripadnike. U manjim mestima, međutim, ovaj problem je jako izražen.
Adventisti svetkuju subotu i smatraju da je subota sedmi dan u nedelji. To je dan kada posebno iskazuju zahvalnost bogu kroz sledeće radnje: pevanje bogu; javne molitve; slušanje božije reči, odnosno propovedi iz Biblije, koje nose moralne poruke i ukazuju na božiju ljubav; deljenje ličnih iskustava (kada su doživeli nešto sa bogom, uslišenje molitve, prevazišli neku unutrašnju borbu), pri čemu ohrabruju jedni druge; razmena misli o određenim temama iz Biblije. Takođe se sastaju sredom, kada održavaju molitvene časove, na kojima se zajedno mole za razrešenje problema svojih članova i njihovih bližnjih i za božije vođstvo. Sve ove radnje povećavaju osećaj bliskosti unutar zajednice, te nas ne iznenađuje što adventisti retko ostvaruju prijateljstva van njihove verske zajednice. A. M. kaže da ima samo par prijatelja koji nisu njegove veroispovesti, a koje je upoznao dok i sam nije bio adventista, ali se retko viđa sa njima. Ovo nije retka pojava i može se objasniti time što verska zajednica okuplja ljude koji dele veru i određene životne stavove, a zatim ih oblikuje i utiče na poimanje sveta, pruža im objašnjenja, podršku, utehu i zadovoljava potrebu za socijalizacijom.
Na pitanje da li svoju religiju smatra jedinom ispravnom, rekao je da smatra da biblijska nauka prevazilazi sve ostale religije. Njihova misija je da drugim vernicima ukažu na nešto bolje, oni veruju da je bolje, i veoma su posvećeni svojoj misiji. Ne potcenjuju ničiju religiju zvanično, ali ljudi su, kako kaže A. M., pa se pojedinim adventistima omakne da omalovaže religije kojima pronalaze mane. Veruju da će bog svakog čoveka teretiti po prosvetljenju koje je dobio, po sposobnosti da razazna šta je dobro, a šta nije i odluči se za ono što jeste. Očekuju skorašnji dolazak Isusa Hrista, koji će presuditi da li su svojim delima zaslužili da nakon kataklizme nastane Novu Zemlju. Ovo ih ujedno i ohrabruje i zastrašuje, pa i dalje teže ka održanju svog uzdržanog načina života i istrajnosti svojih verovanja.
Religija pruža čoveku mnogo toga, ali njena najveća vrednost, po meni, leži u nastojanju da ljudima usadi moralne vrednosti koje će doprinositi skladnosti funkcionisanja ljudskog društva, međusobnog uvažavanja i tolerancije. Moramo ipak imati na umu da strogi propisi koje religija nameće omogućavaju i manipulaciju nad ljudima.
Rad je napisan kao predispitna obaveza iz predmeta antropologija religije, smer etnologija i antropologija, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu.