2.17 “Uzrok dela koja dovode do bolnih posledica je nesposobnost da se razlikuje ono što je opaženo od onoga što opaža.”
Ova sutra sugeriše da je jedan od glavnih uzroka dela koja dovode do negativnih posledica identifikacija sa predmetom opažanja. Drugim rečima, postoji nedostatak jasnoće o prirodi sopstva i objekata opažanja. Ova zbunjenost može dovesti do dela koja imaju negativne posledice, bilo za sebe ili druge. Navešću primer jednog mog druga. Njemu su se često pojavljivale vrlo neprijatne misli, i, iako je pokušavao da ih suzbije one su nastavile da ga opsedaju. Morio ga je strah da će se ove misli obistiniti. Pored toga, pošto se sa njima poistovetio, doživljavao je sebe kao lošu osobu.
I, mada nam sadržaji uma mogu reći nešto o stanju u kome se nalazimo, u krajnoj instanci mi nismo naše misli. Kakve god one bile, odluka je ta koja ima zadnju reč. Zato u jogi vežbamo stav posmatrača (drashta bhava), nedodirnutog onime što vidi, a ipak intenzivno prisutnog. Dopuštamo mislima i različitim senzacijama da se pojave, ali im ne pridajemo važnost. Na taj način uvažavamo sve što nam se događa, bez potiskivanja i sputavanja, ali opet slobodni od primorane akcije.
Navela bih drugi relevantan primer. Recimo da vam se neko mnogo drag našao u neprilici. Poistovećivanje sa tom osobom koja pati doneće i vama bol. Može vas uvući toliko duboko da se čitava vaša životna filozofija smrkne. Obično mešamo empatiju sa poistovećivanjem. Teško da ćemo onome ko pati pomoći ako u njegovim najtežim trenucima i mi pokleknemo. Čuvanjem pozitivnog stava čuvamo svoju energiju, a možemo je i pružiti kada je nekome potrebna.
2.18 “U ono što se opaža spadaju ne samo spoljni objekti, već i um i čula. Oni imaju 3 zajednička kvaliteta: težinu (tamas), aktivnost (radžas) i jasnoću (satva). Oni imaju 2 vrste posledica: da podvrgnu opažaoca svom uticaju, ili da obezbede sredstva da se uvidi razlika između njih i opažaoca.”
Donekle smo se već dotakli ove teme u prethodnom tumačenju. Ono što je nove je konstatacija da i čula spadaju u ono što se opaža. Zašto je to tako? Zato što nas čula nekada mogu prevariti. Kao što mudraci kažu u mraku se kanap može pobrkati sa zmijom.
Dalje ćemo protumačiti navedena 3 kvaliteta spoljnih objekata. Tamas se povezuje sa tamom, inercijom i neznanjem, dok se radžas povezuje sa strastima, pokretom i promenom. Satva se tumači kao jasnoća, ravnoteža i čistota. Ti kvaliteti mogu uticati na opažaoca na različite načine, bilo da utiču na njihove misli i akcije ili obezbeđuju sredstva da se razume razlika između opažaoca i objekata opažanja. Oni mogu vezati opažaoca ili mu pomoći da se oslobodi.
2.19 “Sve što se opaža je povezano time što ima pomenuta 3 kvaliteta.”
Ova sutra navodi da je sve što se opaža, uključujući um i čula, može imati kvalitet inercije i neznanja, strasti i pokreta i na kraju jasnoće i ravnoteže. Smatram da je ovo zanimljiv način posmatranja sveta.
2.20 “To što opaža nije podložno nikakvim promenama. Ali, ono uvek opaža pomoću uma.”
Ova sutra tvrdi da ono što opaža nije podložno promenama. Opažaoc se smatra istinskim sopstvom, ili čistom svešću koja leži u osnovi svakog iskustva. Ova svesnost je nepromenljiva i večna, za razliku od objekata opažanja koji su stalno u promenama i nepermanentni. Međutim, opažalac uvek doživljava ove objekte kroz um, koji je podložan promenama i pod uticajem tamasa, radžasa i satve. Zato se u jogi kaže da um treba da bude besprekorno čist i ujednačen, poput ogledala, kako bi jasno prikazao posmatrano.
2.21 “Sve što se može opaziti umom ima samo jednu svrhu – da bude opaženo.”
Drugim rečima, objekti opažanja postoje da bi bili primećeni od strane onog koji posmatra. Dakle sve postoji zarad iskustva.
2.22 “Postojanje svih predmeta opažanja i njihov izgled su nezavisni od potreba individualnog opažaoca. Oni postoje bez odnosa prema individui, da bi ispunili različite potrebe raznih pojedinaca.”
Ovo sugeriše da objekti opažanja imaju donekle zasebno postojanje, mada ipak neodvojivo od potreba raznih pojedinaca. A šta ćemo sa navodnim događajima materijalizacije nečega “iz ničega”, ili menjanja izgleda nekog predmeta, koje Majkl Talbot pominje u svom delu “Holografski univerzum”. Možda je tu ključna ova naredna rečenica koja govori o potrebama različitih pojedinaca. Talbot govori da je potrebno stvaranje određenog konsenzusa da bi se nešto prividno čvrsto formiralo. To ne mogu da tvrdim jer nisam imala ovakvih iskustava. Možda je ravan na kojoj se ovde deluje umna, neka vrsta iluzije.
2.23 “Sve što se opaža, šta god to bilo i kako god uticalo na određenog pojedinca, ima samo jedan krajnji cilj. A to je da razjasni razliku između onog spoljašnjeg, što se vidi, i onog unutrašnjeg, koje vidi.”
Drugim rečima, cilj opažanja je da se razume razlika između opažaoca i objekata opažanja.
2.24 “Odsustvo jasnoće u razlikovanju između onoga što opaža i onoga što je opaženo nastaje usled nagomilavanja neznanja.”
Neznanje, ili nedostatak razumevanja o istinskoj prirodi sopstva i objekata opažanja, može dovesti do zbunjenosti i nedostatka jasnoće o prirodi stvarnosti. Ova zbunjenost često rezultira patnjom i brojnim negativnim posledicama, od kojih smo neke spomenuli. Zato je krajnji cilj joge jasnoća viđenja i posledično – sloboda.
Pored joga vežbi, na časovima volim da čitam joga sutre kako bih nadahnula dalje preispitivanje i razvoj lične prakse vežbača. Želiš da vežbamo zajedno? Saznaj više o mojim časovima.
Reference:
Desikačar. 2015. “Srce joge: Razvoj lične prakse“. Babun, Beograd.
U pisanju teksta pomogao OpenAI, AI jezički model.