Ovog jutra sam gledala film koji se zove Green Book. Dobitnik je brojnih nagrada i nominacija i toplo ga preporučujem jer ostavlja snažan utisak. Zasuzile su mi oči par puta dok sam ga gledala, ali suze su bile reakcija na pomešana osećanja. Pored rasne diskriminacije koja je centralna tema filma, govori se i o ljudskoj solidarnosti i dubokom razumevanju koje potiče iz iskustva. Pogledajte film i iskusite sami, ipak je iskustvo najbolji učitelj.
Ljudi u Srbiji nemaju mnogo dodira sa različitostima ovog tipa. Rasa nije često upotrebljavan termin na našim prostorima. Ipak, romska populacija je prilično rasprostranjena, a u proteklih par godina je pridošao migrantski talas ljudi iz zemalja Bliskog istoka. Čini mi se da problem koji domaće stanovništvo ima sa ovim ljudima nije u vezi sa bojom kože, već razlika u kulturi. Moja tema u ovom članku prevazilazi ovu problematiku. Pre bih se fokusirala na širi fenomen – nedostatak solidarnosti, empatije.
Gde leži ljudska potreba za unižavanjem drugog bića, bez obzira na rasu, vrstu? Lično mi se ne dopada ni termin rasa. Da li moja svetla kosa treba da me svrsta u pod-rasu, grupu u kategoriji belaca? Gde se povlače te crte? Da li je naš apstraktni um programiran da funkcioniše po binarnom principu? Treba li podsticati empatiju kao lek hladnokrvnosti oštroumlja? Odgovor koji mi se nameće je da, treba.
Kada čovek unižava drugo biće, on odgovara na potrebu da uzdigne sebe, svoju ličnost, a zatim i društvenu grupu kojoj pripada. U modernom, ili post-modernom društvu, kako se naše često naziva, svedoci smo velikog broja društvenih grupa – religijskih, navijačkih, grupa koje se bore za ljudska prava, poput feminističkih ili LGBT. Problem nije u njihovoj strasti, istupanju za ono u šta veruju i ono što vole. Sve ove grupe imaju svoje oponente.
Poslužiću se primerom. Poslednjih godina po Beogradu su krenuli da niču grafiti koji promovišu veganstvo. Slični tipovi ishrane (vegeterijanstvo, veganstvo, fruterijanstvo itd.) krenuli su da se šire, mahom po zapadnoj Evropi i Americi, a u zemljama istoka poput Indije i Nepala ono je zastupljeno vekovima, a verovatno i desetinama vekova. Lično mi se dopada ova inicijativa jer predlaže alternativu, podstiče ljude da razmišljaju o razlčitim opcijama, preispituju, šire svoje vidike. Čak je i to veliki napredak, bez obzira hoće li ljudi promeniti svoje navike. Paralelno sa nastajanjem ovakvih pokreta, javio se i radikalizam unutar nekih od zagovornika. Pojedinci su otišli toliko daleko da osobe koje jedu meso nazivaju lešožderima i verbalno ih napadaju u svakoj prilici. Možda ste videli u nekim stranim filmovima da ljude koji nose krzno polivaju farbom i sl. Ovaj primer sam navela jer je vrlo deskriptivan – ljudi koji vole životinje i bore za oslobođenje životinja iz nehumanih uslova, a gotovo da mrze ljude. Ne zvuči li čudno?
Želim da dodam da i sama izbegavam meso. Volim životinje i smatram da zaslužuju mnogo bolji tretman na ovoj planeti. Ali ova svest treba biti rezultat empatije koja nije isključiva, selektivna. Empatija je sposobnost i ona se razvija, širi, podstiče, nije ograničena na navike poput onih dijetetskih. Stoga, često treba da se pitamo kako se oseća neko drugo biće, kako izgleda njegov život, kako bismo se mi ponašali i osećali u njegovoj situaciji. Ova pitanja su teška, nekada donose zbunjenost, dezorijentisanost, tugu, osećaj nemoći. Pretpostavljam da ove nuspojave obeshrabruju ljude i njihovu empatiju rezervišu samo za njima slične, odnosno one koji im se ne nalaze na putu. Međutim, ta pitanja su neophodna kako bismo razumeli svet u kom se nalazimo, i živeli u harmoniji sa njim. Ljudsko društvo ne može da postoji, niti bi se ikada razvilo i opstalo bez solidarnosti. Dakle, razumevanje treba da prevazilazi sve različitosti, treba da uvažavamo i volimo drugo biće baš kao što uvažavamo i volimo sebe. Ovde se nameće drugi problem.
Šta je ljubav? Da li je ljudima urođena ljubav prema sebi? Šta uzrokuje nedostatak ljubavi? Postoje li ljudi koji su rođeni zli? Lično smatram da je svaka duša satkana od ljubavi, da je ljubav univerzalni princip stvaranja, ali da se ljudsko razmišljanje, osećanje i ponašanje oblikuje njegovim iskustvom. Ljudi se ne rađaju zli, rađaju se neuki. Poznato je da najveći broj psihopata potiče iz poremećenih porodica, u kojima je bilo prisutno nasilje, verbalno ili fizičko. Tim ljudima nije pružana ljubav, i to od prvih bića sa kojima su stupili u kontakt, onih koji im u početku njegovih života predstavljaju ceo svet. Ovim nesrećnim pojedincima je time rečeno da je svet jedno opasno mesto, puno patnje i zla. Ta okolina je negovala negativne misli, emocije i ponašanja. Oni sami nisu naučili da vole ni sebe, ni druge, nisu okusili ljubav. Mislim da je nedostatak razumevanja sebe i ljubavi prema sebi ključ ovog problema. Baš kao što kaže narodna poslovica. Zato treba upoznati sebe, prihvatiti sebe i zavoleti sebe. Ljubav donosi pozitivne promene.